Трагови прошлости који обликују нашу садашњост

Југоисточно од Чачка, између десне обале Западне Мораве и планине Јелице, налази се Слатина, која је добила име по Слатини - бањи на обронцима планине Јелице. Источно од Слатине су Мршинци и Жаочани, западно Липница, северно Кукићи и јужно Премећа и Рајац. Село Слатина помиње се први пут 1528. године у пожешком кадилуку, са 23 дома, 54 табија, 2 ратаја, 3 табија. Око 1540. године село је хас Хазира, сина Мустафа паше и припадало је Пожеги.

Слатина је још од 1839. године имала своју општину. Слатинска општина била је у саставу трнавског среза, потом у саставу самаилског а од 1954. године поново у трнавском срезу. Од 840 хектара земљишта, у овом селу највише је под њивама и воћњацима.

Последње деценије 19. столећа у Слатини, са обе стране пута Чачак - Краљево, оформила се варошица. Осим општинске суднице, апсане, три општинска салаша за кукуруз, куће Сима Ристића, која је 1899. године откупљена за смештај земљорадничко - кредитне задруге, овде су још постојали дућан Мика Перуничића и механа Димитрија Јовановића.

Данас Слатина има здравствену станицу, апотеку, дом културе, књижару, месну канцеларију, пошту, шалтер банке, самоуслугу, бензинску пумпу, спортско друштво, угоститељске објекте, занатске радионице и оно најважније - основну школу.

Основна школа у Слатини основана је 1869. године. До тада ђаци из Слатине похађали су школу у Јежевици и Ласцу. Пошто је јежевачка општина планирала да сагради нову школску зграду, Слатина као и Заблаће, одбила је да учествује у градњи и издвојила се из јежевачке школске заједнице са намером да у својој средини оснује школу. У Слатини је општинска судница одређена за школу. Судницу, која је била од тврдог материјала, требало је само окречити и снабдети школским потребама.

Први учитељ у новоотвореној школи био је Владимир Перуничић, рођен у Слатини.

Школске 1894/1895. школу је похађало 60 ученика.

После 43 године похађања наставе у згради општинске суднице 12. августа 1911. године ђаци су прешли у новоподигнуту школску зграду. За време 1. светског рата школа није радила. Стара школска зграда током рата је порушена, а у новој, аустријска жандармерија је намештај и школске клупе преправила у ормане и чивилуке за оружје.

Тек од половине фебруара 1919. године школа је наставила са радом. Наставници слатинске школе су савесно и марљиво предавали како би надокнадили оно што се изгубило у просвећености и писмености омладине. Школске 1940/1941. године уписано је 64 првака. А школске 1941/1942. настава је трајала само четири и по месеца.

Школске 1942/1943. године у Слатини је уведена Виша народна школа. Крајем октобра 1945. године донет је закон о увођењу обавезног седмогодишњег школовања. У то време у читавом чачанском срезу отворене су само две прогимназије и то у Слатини и Мрцајевцима. Слатинску гимназију похађали су ђаци из Слатине и околних села Заблаћа, Јежевице, Кукића, Горичана, Доње Горевнице, Мрчајеваца, Рајца, Жаочана, Премеће, Качулица, Липнице, Ласца, Милатовића и других. Након ослобођења донет је нови наставни план и програм који садржи 9 наставних предмета. У њему више нема веронауке, ни ручног рада и писања у другом и четвртом разреду.

У другом полугођу школске 1958/1959. године почело је одржавање наставе у новосаграђеној школској згради око које је подигнут школски парк.

У нову школску зграду убрзо је уведена струја, што је омогућило да се почне са набављањем и коришћењем наставних средстава за чију употребу је потребна електрична енергија а убрзо потом школа добија и телефон.

Године 1963. осмогодишња школа у Слатини је добила име “Десимир Капларевић”. У децембру 1964. године Скупштина општине Чачак донела је одлуку о промени организације школа у општини, тако да се четвороразредне основне школе управно и организационо припајају осморазредним школама као њихова издвојена одељења. Тако у састав осморазредне основне школе у Слатини улазе и четвороразредне до тада самосталне основне школе Качулице, Премећа и Жаочани. Овим променама знатно се повећао број ђака, одељења, наставника, школских зграда, и имовине.

Седамдесетих и осамдесетих година прошлог века у земљи су подигнути велики индустријски објекти, изграђене нове саобраћајнице, успостављен шири међуградски и локални саобраћај,  постављена савремена телефонија, једном речју настао је један снажан економски развој који је омогућио побољшање материјалног положаја друштвених делатности па и основног образовања.

Међутим, измењене економске прилике изазвале су велике демографске промене у земљи. Млађе становништво, са завршеном осмогодишњом школом, убрзано је напустало село, да би се запослило у градовима. То је довело и до промене броја ђака. Број ученика у слатинској школи постепено се смањивао. У овом периоду школа у Слатини добила је ђачку кухињу а почела је и доградња школске зграде.

Овај велики посао завршен је 27. августа 1981. године. До краја маја 1986. године завршено је насипање стаза у парку испод школе и настављене су припреме за увођење парног грејања.

Први број школског листа “Жуборење”, изашао је 1983. године на чијој је насловној страни писало: “Драги ученици, Жуборење је ваш лист који вам свесрдно нуди своје странице да бисте и ви зажуборили пишући песме и приче о својим доживљајима, пропустима, манама и врлинама, о свему што вас узбуђује, радује или забрињава. А једног дана кад одрастете, надамо се да ће упорни и даровити преточити жубор у песму коју ће сви радо слушати и певати.”

Године 1982. на иницијативу Јелисавете Суруџић, тадашње директорке Предшколске установе Радост из Чачка, у оквиру слатинске школе уведено је предшколско васпитање.

Културна и јавна делатност школе, деведесетих година, одвијала се у доста измењеним условима у односу на претходне године због промењених друштвених, економских и политичких прилика. Први пут организована је прослава Светог Саве. Број ученика се и даље смањивао. Настављени су радови на уређењу школске зграде.

2000. године школа  прославља 130 година постојања, а од ове године сви ученици седмог и осмог разреда укључени су да се обуче за рад на рачунару. Током 2002. године обезбеђена су средства за осветљење спортског терена и уграђен је видео надзор у новој школској згради.

Од 1. септембра 2004. године основна школа у Слатини носи назив Бранислав Петровић, по песнику и књижевнику, који је своја прва основна знања стекао у овој школи.

Бранислав Петровић рођен је на Благовести, 7. априла 1937. године у Бјелуши код Ариља. У години када се Бранислав родио, отац и стриц доносе одлуку да напусте родни крај. Доселили су се у Мршинце код Чачка. Основну школу завршио је у Слатини, а гимназију у Чачку. Студирао је на правном и дипломирао на Филолошком факултету у Београду. Од прве своје појаве у листовима и часописима Бранислав Брана Петровић скренуо је на себе пажњу као осебена личност. Његова прва књига “Моћ говора” објављена је 1961. године и значила је велику објаву нове поезије и једног сасвим новог лирског гласа.

Матија Бећковић је на књижевној вечери у Чачку 15. априла 2003. године рекао како је Брана Петровић шездесетих година прошлог столећа, дошао у тадашњу српску поезију ”као њен најаутентичнији и најздравији син” који је проговорио својим гласом, оном једноставном сељачком здравом памећу и оним даром “какав се може поредити само са метеоритима који падну са небеса у њиву неког сељака а не може да зна зашто је баш њега и његову њиву небо изабрало за толики дар.”

Прву збирку песама “Моћ говора” објавио је 1961. године и за њу већ наредне године добио награду “Младост”. Брана Петровић је у српско песништво унео једну нову осећајност. Он је поезију схватао као игру духа и језика. И кад је хуморна, или иронична његова поезија је вид трагичног осећања живота. Нико у модерну српску поезију није унео толико живог живота, толико љубави, као Брана Петровић. У љубави је најважнији део суштине света. Кад волиш - ти постојиш и много знаш и много патиш. Брана је говорио да свака љубавна песма треба да почне обавезним стихом “Боже мили чуда великога”. Истицао је да је живот чудо, и цвет, и мрав, поток и препелица дело су Божије промисли.

Они који су га блиско познавали осећали су његову племениту и рањиву душу.

Добитник је више књижевних награда као што су Младост, за књигу Моћ говора, “Исидора Секулић” за збирку “О проклета да си Улицо Риге од Фере”, Бранко Миљковић за “Предосећање будућности”, Раде Драинац за циклус песама у рукопису, Награде Удружења књижевника Војводине, “Змајеве” награде за књигу поезије за децу „Да видиш чуда“, Октобарске награде Београда, Жичке хрисовуље и Дисове награде за јединствен поетски рукопис којим су обогаћени српски језик и култура.

Песме су му превођене на енглески, немачки, француски, руски, пољски, мађарски, румунски, турски, албански, македонски, словеначки, италијански и арапски језик. Био је уредник у издавачком предузећу “Просвета” а 1992. године уредник треће серије “Српског књижевног гласника”.

Бранислав Брана Петровић је говорио: „Останимо верни уметности годишњих доба, останимо верни животу, који и кад је написан великим или малим словом подразумева мноштво живота у једном.“

Сви који воле Брану Петровића, песника, увек ће се сећати његових стихова:

Брана Петровић отишао је у вечност  26. септембра 2002. године.